ŠAMPINJONI - PEČURKE (rod Agaricus)
razred-Fungi / klasa-Basidiomycetes / red-Agarigales / porodica-Agaricaceae
Literatura [2]
Gljive rastu na zemlji, a veličina im se kreće, prema vrsti, od samo 1cm do 30cm, pa čak i 50cm u prečniku šešira. Heterogene su, stručak im je odvojiv od šešira. Slobodne lamele su im u mladosti bele ili sive, ubrzo sve više ružičaste, zatim purpurne i na kraju čokoladno do crnosmeđe. Otrusina im je istobojna zrelim lamelama. a kod nekih vrsta sa sivim do maslinastim graškom. Drška obavezno sa prstenom, u nekih vrsta dvostrukim, i često s bulbom. Prsten često komplikovan, s donje strane nalik na zupčanik, s resama ili izrezima; u nekih vrsta jednostavan i neukrašen. Agaricus je novi hit u alternativnom lećenju za mnoge bolesti kao što je rak.
Spore su im gole i jajolike, skoro sve bez kličnog porusa, ili veoma slabog, u većine vrsta veličine 4-7/3-5µ, ali u nekih vrsta i do12(14)/7,5µ.
Meso sočno i meko, nikad ni u stručku vlaknasto. Izvorno belo, u većine menja boju.
Schaferova reakcija je veoma nepostojana i često, od primerka do primerka, različita, većinom zavisi od toga dali miriše više ili manje na bademe ili na rezano drvo. No ona se javlja i kod nekih vrsta koje imaju lošiji miris. Zato se na ovu reakciju ne oslanjamo. Agaricus familija uključuje mnogo svetlih i ukusnih gljiva, ali jestive i otrovne rastu u istim oblastima i veoma je tesko prepoznati jedne od drugih. Na primer, nedugo pošto Meadow gljiva prestane da raste, nova grupa gljiva, koja izgleda skoro indentično, počinje da raste. Međutim ova nova gljiva je otrovna žuta Agaricus gljiva. Metoda gajenja Agaricusa su skroz drugačije od uzgajanja drugih gljiva. Bakterija i gljive treba da probiju mrazovit teren pre nego čto Agaricus može da raste.
Isto tako ni podela na šumske i poljske šampinjone se ne može jasno sprovesti, jer se ta dva ekološka momenta često javljaju skupa i pomešano.
I podela prema uzlaznom i silaznom prstenu kod mnogih primeraka, naročito kod razvijenih dovodi u nedoumicu.
Podela na sekcije Flavescentes (one koje žute) i Rubescentes (one koje crvene) te na Xantodermei i Minores, takođe dovodi do dvoumljenja i zabuna, jer, npr., neke vrste istovremeno izvana i crvene i žute. Ta podela može se zadršati jedino u pogledu mesa iznutra, ali ne i vanjskih površina.
Što se tiče mirisa može se uopšte reći da su svi jestivi šampinjoni, ako su zaista šampinjoni, ugodnog mirisa; neugodno mirišu svi nejestivi ili blago otrovno; bez mirisa ima i jestivih i nejestivih.
Mirisi
- Na bademe, anis ili sveže rezano drvo - jestivi.
- Na jod, karbol, mastilo i crkotinu - nejestivi.
- Neutralno ili neraspoznatljivo - i jestivi i nejestivi odnosno otrovni.
Kod ove treće kategorije moramo obratiti pašnju i na druge pokazatelje, ako ih želimo njopati. Isti je slučaj i kod prve i druge kategorije ako želimo odrediti koja vrsta je u pitanju.
Kod nas uspeva više od 60 vrsta šampinjona, a među njima samo nekoliko vrsta otrovnih, i to lakše, bezopasno. Ovaj rod bi za gurmana dakle bio privlačan, ali, tek pošto se sa sigurnošću utvrdi da se radi o šampinjonima
Hranjiva vrednost:
Šampinjoni spadaju u red veoma ukusnih pečurki i mogu se pripremati na više načina. Sadrže proteine kao i meso, čitav niz vitamina (B1, B2, B6, B12, C i K). Od mineralnih soli posebno su bogati fosforom, natrijumom i kalijumom. Siromašni su ugljenim hidratima (šećeri) a kalorična vrednost im je svega od 30-50 cal/100 gr. Preporučuje se dijabetičarima i osobama na dijeti. Narod odavno pečurke naziva "meso iz šume". Ako je taj naziv za pečurke opravdan, možemo ga proširiti i na šampinjone. Sva jela koja se prave od mesa mogu se napraviti i od šampinjona, što znači da šampinjone ne treba smatrati samo dobrim začinom, već i odličnom komponentom glavnog jela. Mogu se koristiti sirovi kao salate, prženi, kuvani i sl. Šampinjoni se u sirovom obliku, u papirnoj kesi mogu održati u frižideru 3 dana. Pripremljeno jelo od pečurke potrebno je pojesti istog dana, jer se čak i u frižideru može pokvariti.
Literatura [2]
Mi smo obradili sledeće vrste:
